Pred kraj prošlonedeljnih predavanja (kao što sam već i pisala) bilo je priče o nekim naprednim tehnologijama, tipa (već postojeći) SIRI i (za sad u najavi) VPA (Virtual Personal Assistant).

Sve to što nas (kao čovečanstvo) čeka a nikako da dođe do nas (ovde u Srbiji) – kad to čitam, imam utisak kao da je neki odlomak iz novog SF romana.

…Srbija, 2050. godine, u tehnomarketima pojavio se prvi model SIRI-ja. Mi sa obuke, već matorci, konačno imamo priliku da u Srbiji pitamo nekog tamo inteligentnog softverskog agenta da nam zakaže večeru. Wow! Dobar osećaj oko “novih” stvari nije nas napustio ni posle 40 godine! I ne sme, još samo 10 godina i stiže i VPA…radujem mu se godinama!:)…

Ma da, hoću, baš ću ga (toliko) čekati. Ne mora da bude ovako. Što bi moralo da važi-ko čeka taj dočeka?! A šta ako mu se to ne desi? O tome se verovatno nije razmišljalo, tada, kad je neko smislio ovo. Mi danas živimo u vremenu kad se “nema vremena“. Najlakše je prepustiti se “da te voda nosi”, i čekati da se nešto desi. E baš neću! Mada nije loše imati tako nekog, pasivnog, za primer-bar vidiš kako ne treba da radiš!

Pogled na Web mi se malo izoštrio pa sad mogu da razlučim šta je dobro a šta je čista šminka, bez suštine. Samim tim, manje se zadržavam na totalno beskorisnim stvarima, pratim toliko toga (novog) i što je najvažnije-uživam u svemu tome.:)

Tako to ide, što više saznaješ “apetiti” ti rastu, jer tek onda vidiš koliko ustvari ne znaš. I dobro je kad te stvari nemaju granice.

Pa što onda da (toliko)  čekam sva ta čuda tehnike…protiv nekih stvari ne mogu, ali bar na sebe mogu da utičem…pa što da im se malo ne približim. Lakše i spremnije ću ih dočekati!:) “Znaćemo se” bar iz priče, ako ne i nešto “bliže”!;)